Бранко Ћопић - Дане Дрмогаћа

Rada
Поруке: 66
Придружен: Уто Мар 01, 2022 8:55 pm

Бранко Ћопић - Дане Дрмогаћа

Порука од Rada »

Бранко Ћопић - Дане Дрмогаћа

Још давно и давно, прије неких четрдесетак годиница, док је
мој дјед Раде момковао у Лици, имао ти је он тамо нераздвојног
друга и пријатеља Дану Десницу, свога вољеног „камарата -.
Живећи на подручју Војне крајине, уз аустријско-турску границу,
Личани су швапску ријеч „камерад - прекрстили у „камарат - и
њоме означавали сваког свог доброг друга,
без обзира је ли то био војник или каква проста чобанчина с
козјим кожухом до самих пета.
Шта је за сеоско момче био камарат у она лека вучја времена,
то се из чиста мира, тријезно, не да исказати. Ваљало би ту
намакнути пред очи какво млако јесење вече у коме шушти презрео
кукуруз, налијеже на рамена језеро згуснутих звијезда, а душу
извлачи ојкава пјесма невидљивих дјевојака. Тек тада би знао да
кажем шта је за тебетвој камарат, знао би кад би имао ријечи, али
ту никаква ријеч не помаже.
- Камарат!
Отме ти се то тек онако, с оним дубоким срећним уздахом којим
казујеш да си нарастао до неба, да си стигао до посљедње млаке
логе у овој ноћи, да си такао тврде прсте цуре жетелице. А откуд би
све то ишло и слатко било без камарата? Те чак ни војничка пуста
туга не да се исказати ако се камарат не помене. Креће солдат
за Оточац, у војни округ на распоред, и јадикује:

Ком ћу своју оставити драгу,
или брату или камарату?
Камарате, мој рођени брате,
припази ми на моју ђевојку.

Дјед Раде био је добродушно и честито сеоско момче, права
бијела врана међу пустопашном и распојасном гомилом својих
вршњака, личких спадала и лопова од сваке руке. Док се гласна
братија разметала штокаквим крадљивачким подвизима и другим
неподопштинама, он је сједио међу њима насмијан и радознао,
уживајући у њиховим причама, дивећи се и чудећи, најбољи
слушалац какав се даде замислити.
Није му ни на ум падало да некад неког укори за какав лоповлук,
а његови пајдаши, опет, нису ни помишљали да му замјере што је
друкчији од осталих.

- Нека нашег Рада, није он за те послове.
- Родио се као светац, па ће се као светац и подерати - без
имало злобе говорили су они, а кад би му испричали какав свој
нов хајдучки подвиг, осјећали су се олакшани и чисти, као да су
били код попа на исповиједи. Чуо Раде, насмијао се и опростио,
као што би, ваљда, и драги бог учинио.
Момцима је лакше било изићи на крај и са жандармима, лугарима
и разним другим подозривцима кад је Раде био мећу њима.
Из њега је зрачила таква дјечачка простодушност да је одмах, „
на лицу мјеста - , попут враџбине, сјенила будне очи чувара реда,
па им се, за тренутак, чинило да пред собом имају све сȃмо
божје цвијеће у прољеће, а не згољне препредењаке и мацане,
који само ждракају шта би се дало придићи и што није за небо
чврсто приковано.
И баш међу таквима нашао је мој дјед свога камарата, Дану
Десницу.
Како је до тога дошло, то ни он сам не би знао казати. Базао је
за овцама, играо се клиса и „крмаче - , искрадао се увече на
прела, а једнога дана нашао се с Даном у плиткој вртачи поред
куће и ту су, под кржљавом лирском, један другог обријали
крњатком старе косе. Послије тога првог бријања у животу, кад
изиђоше на пашњак, изгребани и крвави, одједном осјетише да
су они један другом нешто више него познаници и комшије.
- Камарате, куда ћемо сад?
Рекао је то нарогушени, чупави Дане и дјед је истог часа осјетио
да је доље у вртачи заувијек оставио своје детињство, а горе
нашао камарата с којим ће одсад, нераздвојно, кренути новим
путевима, у момаштво.
И тако започе једно од оних чудних пријатељстава између
отреситог бојџије и злопоглеђе Дане Деснице, најсиромашнијег
момка у селу, и веселог Раде Ћопића, дјевојачке душе
газдинског сина, који је имао чак и два кожуха: козји, за сваки
дан, и овчји, „за свецa.
......
Пошаљи Одговор

Повратак на “1970. Bašta sljezove boje”