Бранко Ћопић - Мјесечев гост

[Rada]

Бранко Ћопић - Мјесечев гост

Ово је прича о дјечаку који је читаве једне љетне ноћи био Мјесечев гост. Нју ми је причао
стари чобанин Коста Плашивук на пространој висоравни планине Рунолиста. Тамо без
престанка лута и шапуће хладан повјетарац, па од њега сваки чобанин брзо научи да прича
необичне и тужне приче.
Мали Вучић, дјечак о коме прича говори, живио је, на планини код свог поочима, старог
чобанина Баје: Више никог на свијету није ни имао. Отац му је погинуо у великом боју на
Козари, а мајка и сестра настрадале у сњежној мећави приликом четврте непријатељске
офанзиве.
Вучић је помагао старом Баји у чувању оваца. Поваздан је био на пространом пашњаку,
гледао с висоравни околне планинске ланце и свијетло плаво небо над собом. Сјетио би се и
својих родитеља, па му се све чинило да чује тутањ топова с Козаре и сипкаво шумљење
мећаве која завија избјеглице. Од туге би му сузе почеле да капају на мирисну планинску
траву.
Пролазећи пашњаком у рано јутро, стари Баја је налазио бокоре неког необичног тужног
цвијећа покапаног росом и сјетно је гунђао:
– Гле, опет је мој мали Вучић плакао за родитељима. Овако лијепо цвијеће може да израсте
само из дјечијих суза.
Једне звјездане љетне вечери дјечак се сјети да му је сјутра десети рођендан.
Десета година! Коме да исприча своју радост што је нарастао тако велики дјечак? Ко ће да
му честита рођендан, да му донесе какав било поклон? Да ли ће се можда добри стари
чобанин тога сјетити?!
Али добри старац ваздан је лутао некуд по гори, касно се вратио и сад је уморан спавао на
својој постељи од маховине. Дјечаку је било жао да га буди и подсјећа га на свој
рођендан.
Сједио је тако дјечак на прагу пастирске колибе и гледао безбројне трепераве звијезде, кад
одједном – иза околног дрвећа поче да расте некакав џиновски црвени пожар.
– Гле, шта је то? – уплаши се малишан, али већ у сљедећем тренутку његово се лице развуче
у срећан смијешак – иза дрвећа се показа сјајан и пун Мјесец.
– Добар вече, дјечаче! – јави се Мјесец тихим сребренастим гласом. – Ти још не спаваш?
– Не спавам – одговори дјечак. – Сјутра је мој десети рођендан, па...
– О, па што то одмах не кажеш! – ускликну Мјесец. – Чекај, чекај, у славу твог рођендана
морам да украсим и окитим читаву природу.
По читавој шуми мјесец провуче кроз гране танку сребрну паучину, попрска пашњаке с
безброј блиставих звјездица, читав камењар заискри сјајним окцима "мачјег злата". Запали
се и бљесну мало горско језеро уоквирено маховином.
– Но, како ти се свиђа, мали мој?
По читавој пољани Мјесец избуди невидљиве свице и они с упаљеним фењерчићима полетјеше
на све стране. Оживје пашњак од њиховог сијевања.
– И ово је за твој рођендан, мали мој! – рече Мјесец. – Ти си ноћас мој драги гост.
У дубини шуме Мјесец пробуди све вјеверице и рече им:
– Брзо дајте орахе и љешнике. Треба даровати једног доброг малишана.
Хитре вјеверице појурише горе-доље, десно-лијево, право-криво, стрмоглаво-стрмоного, у
свим немогућим и могућим правцима. Разлетјеше се: беру, тресу, тргају, купе и проналазе
дарове. Једна је чак доспјела да се завуче и у торбу неког старог чобанина и да отуд,
заједно с љешницима, покупи сва оловна зрна за убијање вукова.
– Охо-хо, ово су тек прави љешници! – повика она.
Убрзо се преко обасјане пољане појави поворка вјеверица носећи орахе и љешнике.
Заједно с њима био је и један мали дивљи мачак. Видећи у шуми мноштво вјеверица, и он је
сам од себе помислио да је вјеверица и кренуо је преко пашњака у томе немирном
друштву. Умјесто љешника он је дјечаку носио на поклон једно шарено фазаново перо.
– Ево ти првих дародаваца, дјечаче! – ускликну Мјесец. – Журе се да ти честитају рођендан.
Послије вјеверица Мјесец потражи зечеве и предложи им да и они обиђу малог слављеника и
донесу му поклоне.
– Хоп-ла! Идемо, идемо! – повикаше зечеви углас, али кад се поведе ријеч о поклонима,
сви објесише уши, јер су били појели све што су имали. Све до посљедњег купусовог листа.
– Кад већ немамо каква поклона, ми ћемо пред малишаном одиграти какву игру –
предложи најстарија зечина.
– Можемо, на примјер, ону: "Бојиш ли се мрака, Мјесече?"
– Или оно: "Држи се добро, Жућо!" – дочека други зец.
Зечја поворка храбро крену кроз шуму, али кад стиже на ивицу пашњака, сви стадоше као
укопани. Нико се није усуђивао на отворено поље по овако сјајној мјесечини.
Најзад се стара зечина ипак ојуначи.
– Идем ја напријед, а ви остали за мном.
Зечина зажмири и закорачи преко пашњака, а за њим читава остала дружина све се држећи
један другом за реп. У пола пашњака зечина најзад отвори једно своје жуто окце и
прогунђа:
– Хм, па баш и није тако страшно!
Мали Вучић од срца се смијао гледајући разне зечје игре почевши од оне "Купус грицка
зека мали", па све до чувене зечје ратничке игре "Нек ми псето види реп".
Пробуђен зечјом грајом, извуче се из своје кућице и овчарски пас Жућа и поспано
прогунђа:
– Овамо, славни играчи, да вас у загрљај стегнем!
На те ријечи зечеви прснуше куд који. Остаде само мали дивљи мачак ратоборно
накостријешен, за бој спреман. Послије вјеверица, он се био придружио зечевима, јер су му
се биле допале њихове игре.
У част дјечакова рођендана чак су и звијезде приредиле утакмицу у клизању, па су се
вратоломно тоциљале и летјеле низ чисто и глатко ноћно небо. За њима је блистао и брзо се
гасио сјајан траг.
– Бах, чудна ми чуда! – кисело рече овчар Жућа. – Пустите ви низ небо једног зеца, па ћу
ја за час престићи све звијезде!
И један облачак хтио је да нечим обрадује дјечака, па је синуо с двије-три муње и покушао
да загрми. То му баш није најбоље пошло за руком, јер је још био млад и неискусан.
Умјесто грмљавине испало је неко нејасно мумљање слично режању.
– Пхи, то знам и ја! – наруга се Жућа, али се ипак увукао у своју кућицу да му не покисне
реп.
Тако је Мјесец читаве ноћи доводио сад овога сад онога да му забављају малога госта
и да га обрадују за његов десети рођендан. Тако је и један рогати јеленак одзујао своју
ноћну пјесму, а шимшир је изводио једну чудну безгласну игру све док му се није
завртјело у глави. Вјетар ноћник причао је некакву чудну причу која није имала ни почетак
ни крај, али зато је све што ваља било у средини.
Мали Мјесечев гост најзад је сав срећан оборио главу и чврсто заспао на прагу колибе.
Спуштајући се за гору, Мјесец га је још једном помиловао својим златним прстима и
утонуо иза дрвећа.
Али још је неко мислио на нашег малишана. Био је то његов добри стари поочим, чобанин
Баја.
Ујутру старац пробуди дјечака и весело рече:
– Вучићу, честитам ти десети рођендан! Ево и поклона који сам ти спремио. Погледај само!
Из старчевих руку зачуђено је буљило у дјечака једно мрко чупаво мече.
Гдје ли га је само стари смогао, како ли га је синоћ сакрио да га дјечак не види?! Заиста,
само онај ко много воли могао је да улови један такав поклон за рођендан.